Crkva Svetih Prepodobnomučenika đakona Avakuma i igumana Pajsija

Nedelja Samarjanke

DOŠAVŠI SA VEROM SAMARJANKA NA BUNAR, VIDE TE KAO VODU PREMUDROSTI, KOJOM SI JE NAPOJIO IZOBILNO: I CARSTVO NEBESKO NASLEDI VEČNO, KAO SVESLAVNA Tako dođe u grad samarijski koji se zove Sihar, blizu sela koje dade Jakov Josifu, sinu svom. A onde beše izvor Jakovljev; i Isus umoran od puta seđaše na izvoru; a beše oko šestog sahata. Dođe žena Samarjanka da zahvati (Jer učenici Njegovi behu otišli u grad da kupe jela.) Reče Mu žena Samarjanka; kako ti, Jevrejin budući, možeš iskati od mene, žene Samarjanke, da piješ? Jer se Jevreji ne mešaju sa Samarjanima. Odgovori Isus i reče joj: Da ti znaš dar Božji, i ko je taj koji ti govori: Daj mi da pijem, ti bi iskala u Njega i dao bi ti vodu živu. Reče Mu žena: Gospode! Ni zahvatiti nemaš čim, a studenac je dubok; odakle ćeš dakle uzeti vodu živu? Eda li si ti veći od našeg oca Jakova, koji nam dade ovaj studenac, i on iz njega pijaše i sinovi njegovi i stoka njegova? Odgovori isus i reče joj: Svaki koji pije od ove vode opet će ožedneti; A koji pije od vode koju ću mu ja dati neće ožedneti doveka; nego voda što ću mu ja dati biće u njemu izvor vode koja teče u život večni. U ono vreme dođe Isus u grad Samarjanski koji se zove Sihar, blizu sela koje dade Jakov Josifu, sinu svome. Kad je Asirski car Salmanasar pokorio Izrailjćane za vreme njihovih careva Ahaza i Ozije, onda je sve odabranije Izrailjćane preselio u Vavilon i Midiju kao robove, a iz svoje zemlje skupio je razne narodnosti i poslao u Samariju, u kojoj su Izrailjćani obitavali. Zatim je Salmanasar pratio u Samariju i jednog od zarobljenih izrailjćanskih sveštenika da zaostavšu sirotinju uči veri, te oni tako verovahu u istinitog Boga, ali su se u isto vreme i idolima klanjali,1 a međutim se sredstvom brakova orode i sa asirskim idolopokloničkim došljacima, pa se docnije svi zajedno nazovu Samarjani od brda Somor. Ovi Samarjani priznavali su samo 5 Mojseovih knjiga i smatrali su sebe za potomke Avramove i Jakovljeve. Spasitelj Isus Hristos naredio je svojim učenicima da ne idu u samarjanske gradove, već izgubljenim ovcama doma Izrailjevog,2 no, on sam da bi pokazao da je došao da spase ceo svet, posetio je i Samarjanski grad Sihar. Ova je varoš ležala blizu mesta, koje su Jakovljevi sinovi nasljedili poubijavši njene građane zbog toga, što su njihovu sestru Dipu osramotili,3 a zatim je Jakov poklonio svome sinu Josifu.4 Sihar se još zvao Sihem i Sikima a posle Isusa Hrista nazvat je Neapolj (Nova varoš). Sihar je najstarija Hananska varoš a pri deobi zemlje na 12 plemena data je Levitima. Ova je varoš važna u istoriji 1) zato, što se Bog prvi put u njoj javio Avramu;5 2) u njoj je Jakov iskopao poznati kladenac, podigao svoj čador i ozidao žrtvenik;6 3) u Siharu je sahranjen Josif i ostali patrijarsi; 4) ovde je Isus Navin sabrao narod i pročitao mu zakonske blagoslove i kletve i 5) kad je Avimeleh osvojio Sihar, potukao je njegove građane i varoš porušio, no, Jerovoam ju je opet podigao. Posle razorenja Jerusalima ovu je varoš podigao Flavije Vespasijan i on ju je nazvao Neapolj. Danas tu živi 5000 stanovnika i to: hrišćana, Samarjana, nešto malo Judeja a ostali su najviše Muhamedanci. I tu beše Jakovljev izvor, i Isus umoran od puta ceđaše na izvoru, a beš oko šestoga sata. Izvor se ovaj zove Jakovljev zato, što ga je on iskopao i ozidao, a Spasitelj putujući dođe oko podne kod toga izvora umoran, pa bez trona i podglavnika sede da se od duga puta odmori i žeđ od jake vrućine ugasi. Dakle umoran beše od puta onaj, koji je naš put za nebesa, i žedan beše onaj, koji je izvor života što i drugima život daje! No, on je bivao i gladan pa i ako je hiljade sa 5 hlebova mogao da nahrani, bivao je i neveseo i tužan, pa i ako je ceo svet radošću oveselio, a sve to jasan je dokaz njegovog istinitog požrtvovanja za čovečanstvo. I dođe žena Samarjanka da zahvati vode i reče joj Isus daj mi vode da pijem; jer učenici njegovi behu otišli u grad da kupe jela. Samarija je oblast koja leži između, Judeje i Galileje. Judeji su jako mrzili Samarjane i smatrali su ih kao jeretike, jer ne samo što su se bili orodili sa neznabošcima, koje je Salmanasar naselio u Samariji, već ni sve knjige Starog Zaveta nisu priznavali, no samo 5 knjiga Mojsejevih, Ova je mržnja bila tolika, da Judeji nisu hteli ni prolaziti kroz Samarjanska mesta, a žedni nisu hteli uzimati ni vode od Samarjana! Žena, o kojoj je ovde reč, bila je iz Sihara, grada Samarjanskog, i Gospod je počeo s njome govoriti ne baš toliko zbog žeđi (kao čovek) koliko zbog toga što je (kao Bog) znao, da će ona verovati pa joj je hteo da kaže svoju nauku i uputi na put spasenja. I reče žena Samarjanka: kako ti, Jevrejin budući, možeš vode iskati da piješ od mene, žene Samarjanke? Jer se Jevreji ne mešaju sa Samarjanima. Ovako mu je žena odgovorila zbog gore navedennh uzroka. Kad je Jerovoam pri podeli Judejskog carstva postao Izrailjski car, na 1000 god. pre Isusa Hrista, on je time prvi položio osnov i Samarjanskoj državi. No da bi podela carstva Davidovog i Solomonovog bila što stalnija, nenasito Jerovoamovo slavoljublje htelo je da narod Judejski sasvim pocepa i to ne samo geografski već i veroispovedno, pa s toga je uništio i onaj zakon, koji je svima Judejima nalagao, da posećuju svetu varoš Jerusalim, te zato je i idolopoklonstvo za svoj narod ustanovio. No, ova veroispovedna izopačenost uplivisala je i na političko stanje naroda i svršila se na posletku time,što je se narod sasvim pokvario, raznježio i potpao pod ropstvo za vreme Salmanasara, cara Asirskog. Salmanasar, opet da bi izrailjsko carstvo sasvim uništio, pošto je veći i odabraniji deo naroda odveo u ropstvo, odmah je u opustelu zemlju poslao mnoge naseljenike idolopoklonnke iz Vavilona, koji izmešavši se sa zaostalim Izrailjćanima obrazuju ovaj samarjanski narod o kome je u današnjem Jevanđelju reč. No, kad su se Judeji za vreme Kira i Artakserksa Longimana vratili iz ropstva i započeli obnovljenje porušenog Solomonovog hrama, onda Samarjanima nisu dozvolili da u tome delu učestvuju pa zbog toga se porodi i međusobni rat i krvno neprijateljstvo. Zbog toga Samarjani načine sebi odvojen hram na brdu Garazinu, no i njega je Irkan 108-me godine pre Isusa Hrista razorio, Odgovori Isus i reče joj: da ti znaš dar Božiji i ko je taj što ti govori: daj mi da pijem, ti 6i iskala u njega i dao bi ti vodu živu. Pod imenom dara Božijeg ovde se razume ovaploćenje Sina Božijeg i spasenje sredstvom vere u njega,7 a pod imenom žive vode, o kojoj i prorok Isaije proriče, razume Spasitelj blagodat Božiju. I reče mu žena: Gospode! Nemaš čim da zahvatiš, a studenac je dubok; odakle ćeš, dakle uzeti vode žive. E, da li si ti veći od našeg oca Jakova, koji nam dade ovaj studenac, i on iz njega pijaše, i sinovi njegovi i stoka njegova? Samarjanka naziva Spasitelja Gospodom, držeći, da on mora biti neki od znatnijih ljudi, a iz drugih njenih reči vidi se, da nije razumela šta znači živa voda, jer pomišlja na onu što je pred njom u studencu. No, isto je tako bilo i sa Nikodimom kad je čuo Spasiteljeve reči: „ko se ne rodi sviše, ne može ući u carstvo nebesko,8 a takođe i sa Apostolima.9 Odgovori Isus i reče joj: svaki koji piju, od ove vode opet će ožedneti; a koji piju od vode koju ću mu ja dati neće ožedneti do veka: jer voda što ću mu ja dati, biće u njemu izvor vode koja teče u život večni. Iako je Samarjanka nerazumevajući Spasitelja, okrenula govor na njene slavne pretke, Hristos se ipak ni najmanje ne udaljava od onoga, o čemu je počeo govoriti, pa zato i veli: „i ako je voda u istočniku živa – tekuća – ipak kao prirodna nema tu silu da ugasi i duhovnu žeđ duše“. Dakle, ovde Spasitelj pod imenom žive vode razume, kao što smo kazali, blagodat Sv. Duha, koja očišćava, osvežava i spasava sve koji je primaju. Još razume Jevanđelje carstva Božijeg, propoved, Mesijinu nauku, jer ko njega sluša, kod toga duhovna žeđ prestaje, počem slušanje i primanje te nauke rađa veru u Isusa Hrista kao Iskupitelja vaseljene, a ta vera i jeste istočnik vode žive, života večnog, koji zadovoljava sve duševne potrebe na svagda. Ova je slika vrlo jasna i značajna za svakoga istočnjaka, a osobito u predelima koji su oskudni u vodi. Čovečija duša po svojoj prirodi liči na putnika u pustinji, koji je žedan i traži vode a ne može da je nađe i žeđ ugasi. Na posletku nema ništa na zemlji što bi čoveka potpuno moglo da zadovolji, počem je sve sujeta, a zbog toga je i čovek neprestano duševno žedan. No, za čoveka je Hristova nauka mnogo važnija no za žedna putnika u pustinji voda; jer dokle voda gasi telesnu i vremenu žeđ, Hristova nauka gasi žeđ besmrtne duše, dakle večnu, počem sa verom u Hrista dobija čovek blaženstvo tj. večni život. Reče mu žena: Gospode! daj mi te vode da ne žednim niti da dolazim ovamo na vodu. Žena je sad mislila da voda, o kojoj Gospod govori nije ova iz Jakovljevog izvora već neka druga, sa drugog mesta. Dakle, ona i opet misli o nekoj materijalnoj vodi na zemlji. Ona se razumom nije mogla uzvisiti pa zato je Spasitelj počinje na drugi način obraćati k’ istini jer: Reče joj Isus: Idi zovni muža svoga i dođi ovamo. Odgovori žena i reče mu: Nemam muža. Reče joj Isus: dobro si kazala: nemam muža; jer si pet muževa imala, i sad koga imaš nije ti muž; to si pravo kazala. Da bi Gospod Spasitelj pokazao Samarjanci duhovnu prirodu žive vode, a kojoj govori i tako je obratio u veru, on joj sa gornjim rečima najpre otkriva prorošku moć, a zatim je dovodi dotle, da mora priznati i svoje grehove. I zaista, kao što strasni pijanica ni ukoliko ne uvažava trezvenost niti zauzimanje svoje rodbine i prijatelja oko njegove popravke sve dotle, dokle ne razume strašno i žalosno stanje u koje ga je pijanstvo dovelo, isto tako i onaj koji je veći deo svoga života proveo u nepobožnosti i grehu, ne može da razume silu božanske blagodati niti žrtve Spasiteljeve radi njegovog spasenja, dokle najpre živo ne oseti i lepo ne razume žalosno i čemerno stanje u koje su ga razni grehovi bacili. Pa tako isto i Samarjanka da bi dobila vodu života, tj. blagodat Sv. Duha i večan život, trebala je najpre da vidi i iz dubine duše da pojmi propast u kojoj se nalazila zbog svojih poroka, pa zato joj i Spasitelj napominje njeno grešno stanje. Samarjanka odgovarajući da nema muža, priznala je time i nezakonitost svoga postupka u preljubi. A Spasiteljeve reči: dobro si kazala, svedoče, da je ova sirota i grešna žena odmah i dar Božiji dobila, jer njeno priznanje, da nema zakonitog muža, jeste posledica uznemirene savesti, osećanja grešnoga stanja i postupka, i to pred onim, koga je priznala za Božijeg poslanika. Reče mu žena: Gospode! Vidim da si ti prorok. Oci naši moliše se Bogu na ovoj gori, a vi kažete da je u Jerusalimu mesto gde se treba moliti. Na istočnoj strani Jerihona postoje dva brda: Garazin i Geval. Na Garazinu su Judeji blagosiljali, a sa Gevala proklinjali,10 pa zbog toga su se i Samarjani molili na Garazinu. No, i Judeji su sasvim umesno tvrdili, da se u Jerusalimu treba moliti jer im je to zakon nalagao. 2 Samarjanka videći da je Isus Hristos Judejanin i prorok, stavlja mu gornje pitanje na koje i: Reče joj Isus: ženo, veruj mi da ide vreme kad se nećete moliti Ocu ni na ovoj gori ni u Jerusalimu. Vi ne znate čemu se molite, a mi znamo čemu se molimo, jer je spasenje od Judeja. Ali ide vreme, i već je nastalo kad će se pravi brgomoljci moliti Ocu duhom i istinom, jer Otac hoće takovih bogomoljaca. Bog je duh, i koji mu se moli, duhom i istinom treba da se moli. Iz Samarjankinog pitanja i Spasiteljevog odgovora vidi se da ova žena već beše prosvećena pa puna religijskog oduševljenja otima se od strasti i uzdiže nad zemaljskim uživanjem, pa prestajući da govori o zemaljskim stvarima, evo je gde počinje govor o veroispovednim predmetima koji se spasenja tiču. I Spasitelj Isus Hristos gledajući na njeno spasenje, odmah i sasvim jasno pravi razliku između Judeja i Samarjana, pa pošto ju je obavestio o mestu molitve, odmah je uči i o načinu, po kome čovek treba da se moli Bogu svuda i na svakom mestu, jer je i Bog svuda prisutan. Sa rečima, spasenje je od Judeja, uči nas Spasitelj, da i Stari Zavet poštujemo, jer je Novi produženje istog ukoliko se osniva na veri u Iskupitelja koji je već došao. Stari zavet sadrži proroštva o Iskupitelju i iskupljenju, a Novi i ispunjenje istih. Starije je pripremna vera za hrišćansku veru, a Novi Zavet jeste savršena vera, pa zato u hrišćanstvu i prestaju formalnosti. Pa i mesto molitve nije više ni judejski Jerusalim ni Samarjanski Garazin, već svako mesto počem je i Bog na svakom mestu. Pobožnost se više ne sastoji u žrtvama, kao što su Judeji verovali, jer je Bog duh, pa mu se treba klanjati duhom i istinom, treba ostvarivati jevanđelske vrline (vid. Mat. gl, 4,5, i.t.d.), koje se sastoje u čistoj veri i nadi, a na osnovu ljubavi po primeru Hristovom, jer je Bog bestelesan, pa neće materijalno obožavanje nego duševno. I ovu je istinu čovečanstvo sa velikim trudom i žrtvama dugo vreme tražilo preko sviju svojih mudraca, ali sve beše uzalud jer bez Božijeg otkrovenja nije bilo moguće doći do istine, koja se sada javlja svetu preko Isusa Hrista, i to tako jasno, da je pojmljiva i deci i neizobraženima! Na posletku napominjemo, da je način svake molitve k’ Bogu i prorok David prorekao govoreći: Izbavi me od krvi, Bože spasitelju moj, jer žrtve nećeš. Žrtva je Bogu duh skrušen i srce smireno. Reče mu žena: znam da će doći Mesija koji se zove Hristos; kad on dođe, kazaće nam sve. Još napred je rečeno, da su Samarjani osnivali svoju veru na Mojseovom Petoknjižiju, a kako se u tim knjigama govori o Mesiji,11to je i Samarjanka pravedno očekivala, da će Mesija doći i rešiti sva ova teška pitanja, o kojima ona sada sluša i govori sa judejskim putnikom. No, božanski putnik ne gubi vremena, već koristeći se ženinim ubeđenjem javlja joj, da je on Mesija, a sa tim je čini i svojim Apostolom među Samarjanima. Reče joj Isus: Ja sam, koji s tobom govorim. Ovako otvoreno nije Spasitelj kazao Judejima, da je on Mesija,12 a Samarjanci kaže, jer ona nije znala Sveto pismo kao Judeji. I tada dođoše učenici njegovi, i čuđahu se gde govoraše sa ženom; ali ni jedan ne reče: šta hoćeš? Ili, šta govoriš s njom? Apostoli, kao i ostali Judeji, bili su vaspitani u duhu rabinske nauke, koja je učila: „da žene treba prezirati počem ne znaju istine vere“. Tako na pr. u Talmudu neki rabin Samuilo uči: „da ženu ne treba pozdravljati“, a drugi opet rabin veli: „svaki je onaj lud, koji svoju ćerku zakonu uči“, pa zato se i učenici začudili videći Spasitelja gde sa ženom, a osobito Samarjankom, razgovara. No, iz ovoga se još i to vidi, da učenici još nisu znali, ili su zaboravili, da je njihov učitelj prijatelj carinara i grešnika i da je došao da spiase grešnike a ne pravednike. A žena ostavi sudove svoje i otide u grad i reče ljudima: hodite da vidite čoveka koji mi kaza sve što sam učinila; Da nije to Hristos? Iziđoše dakle iz grada i pođoše k’ njemu. Samarjanka verujući da je Hristos, Mesija, odmah dobrovoljno postaje njegov Apostol i javlja o njemu svojim zemljacima. Pokazala je dakle da je i kao Samarjanka, i kao prosta, viša i od naučenog Judejanina Nikodima, koji tako što nije smeo među svojim zemljacima i drugovima učiniti. A učenici njegovi moljahu ga međutim govoreći: Ravi, jedi. Dokle je Samarjanka bila na putu učenici su ga molili da jede, jer su znali da je gladan. A on im reče: ja imam jelo da jedem za koje vi ne znate. Tada učenici govorahu među sobom, valjda mu je ko doneo da jede? Kad je Spasitelj došao da spase ljudski rod, on sasvim ostavlja telesne potrebe, pa ovom prilikom hoće i učenike da zadahne sa-moprekorenjem i požrtvovanjem za jevanđelsku propoved pa zato: On im reče: jelo je moje da izvršim volju Onoga, koji me je poslao da svršim njegov posao. T.j. ispunjenje onoga zašto sam došao u svet pretežnije je od moga telesnog života, jer sam ja gotov da moje ljudsko telo žrtvujem, kako bi duh čovečiji uzdigao k’ Bogu, Ne kažete li vi da su još četiri meseca pa će žetva prispeti? Eto, velim vam: podignite oči svoje i vidite njive kako su žute za žetvu. Učenici su govorili o običnoj žetvi, a Spasitelj ovde govori o duhovnoj. Njivama naziva Samarjane koji mu dolaze, a naziva ih žutima – zrelima jer su spremni za veru kao i požutela pšenica za žetvu. On ih upoređuje sa žetvom zato, jer kao što se pri žetvi i vršaju odvaja pšenica od kukolja, tako se i stupanjem u hrišćanstvo prečišćava čovek od neverija i sjedinjava sa Hristom. I koji žnje, prima platu i sabira rod za život večni da se raduju zajedno i koji seje i koji žnje, jer je u tom istinita beseda, da je drugi koji seje, a drugi koji žnje. I ovde Spasitelj pravi razliku između materijalne i duhovne žetve, jer ko žanje zemaljske njive, taj zbira plodove za život vremeni, ali ko duhovne njive žanje tj. ko ljude izvodi iz zablude i obraća istinitoj veri, taj zbira plodove za život večni. Sejači su Mojsej i proroci, koji su spremali narod za doček Spasitelja, a žeteoci su Apostoli. Ja vas poslah da žnjete onde, gde se vi niste trudili; drugi se trudiše, a vi u njihov posao uđoste. Proroci su učili narod istinitom Bogu i spremali su ga za doček Mesije, a Apostoli propovedaju tome već spremljenom narodu neizuzimajući ni idolopoklonika, jer su i oni od časti bili spremni da Mesiju dočekaju i to, prvo time, što su Judeji bivši u mnogim ropstvima proneli među idolopoklonicima prorošku nauku o Mesiji, i drugo time, što je i St. Zavet još Ptolomej Filadelf naredio da se prevede na grčki jezik, koji je tada bio opšte poznat, te su tako i idolopoklonici znali za dolazak Mesijin. I iz grada onoga mnogi od Samarjana verovaše ga zbog ženinih reči koja je svedočila, kaza mi sve što sam učinila. Verovanje Samarjana u Hrista svedoči, da primanje i napredak Gospodnje nauke ne zavisi od dubokog znanja propovednikovog, već od pobožnosti i odanosti prema Bogu. A da su Samarjani iskreno verovali u Gospoda svedoče i sledeće reči: Kad dakle dođoše Samarjani k’ njemu, moliše ga da bi ostao kod njih, i osta onde dva dana. I mlogo ih više verova za njegovu besedu. A ženi govorahu: sad ne verujemo više samo zbog tvojih reči, jer sami čusmo i poznasmo da je zaista Spas svetu, Hristos. Značajno je, što se ovde ne spominje, da je Spasitelj među Samarjanima čuda činio pa su ipak u njega mnogi verovali, a to je vrlo važno, jer su čuda i u Judeji i u Galileji tražili od Spasitelja. Međutim Samarjani čuvši samo Hristovu nauku verovali su da je on Spasitelj sveta. I kao što se vidi iz današnjeg Jevanđelja, Samarjani su se prema Hristu pokazali blagodarniji od Judeja, jer su izašli pred njega, molili su ga da ostane kod njih i verovali su ga ne tražeći da im čuda pokazuje.Na Badnji dan se ne upotrebljava ni ulje ni vino, već se obavezno posti „na vodi". Veoma je važno da pravoslavni hrišćani koji žive u zemljama u kojima se novogodišnji praznici slave po novom kalendaru i padaju u vreme Božićnog posta, ne prekidaju post, već da Novu Godinu proslavljaju kada ona dođe po pravoslavnom kalendaru, poštujući tradiciju svojih predaka i crkvena pravila. Post ima dve strane: telesnu i duhovnu. Telesni post je uzdržavanje od jela životinjskog porekla. Duhovni post podrazumeva odricanje od svake vrste grešnih i zlih pomisli, želja i dela. Telesni post je samo neophodno pomoćno sredstvo za uspešnu duhovnu borbu protiv strasti, koje se raspiruju kroz telesne želje. Stvarni post koji obuhvata i telesni i duhovni aspekat, privodi čoveka smirenju. Da nas Gospod ukrepi u postu i da nam snage da sva iskušenja izdržimo i zablagodarimo Mu u dan Njegovog Rođenja!